Simptomi usamljenosti

Puna piksla, i prazna kutija cigareta, mnogo kafe... previse za moj stomak. Iskenjacu se na papiru. Napunicu ga recima, ne znam zasto ? Valjda cu se posle ovoga osecati lakse. Uteha za usamljenu budalu !
Usamljenost i dijareja... odlicna kombinacija.
Sazvakacu, i na silu progutati jos jednu pricu, samo da bih prikrio svoje ludilo, i mirno se posvetim malom ritualu drkanja pred spavanje. Veceras cu masturbirati na crvenokosu konobaricu sa velikim dupetom. Mozda svojom erekcijom, zamisljajuci dupe crvenokose konobarice izbacim zudnju za njom, uzrokom moje usamljenosti.
Danas sam video tu kucku ! Izgledala je bozanstveno. Ta kosa, noge, hod, i lice deluju posebno na mene.
Kurac ! Ona je nasla svoj kurac !
Dzim... taj depresivni manijak je pumpa svake noci.

Dzim veceras jebe !
Luj veceras drka !

Drkanje... simptom usamljenosti.
Zeleo bih da se dokopam te zene, rasirim joj noge skupljajuci u sebi sav taj bes, i gnev, i pokazem joj da mogu od zla naciniti dobro, za nju ugodno osecanje, a za mene lek.
Jebanje je lek protiv usamljenosti !
Jos malo starog, dobrog kenjanja po papiru i uzaludnog cekanja u mesecu parenja. Mozda ovo nece potrajati, mozda se sutra osetim lakse, zaboravljajuci na Dzima i njegovu kucku.

Lek cu pronaci kod konobarice gigantskog dupeta.

Cekajuci praznik

Maglovita jutra, vlazne ulice posute koracima uspavanih ljudi i crna iznosena na meni. Stopiti se sa gomilom razlicitih imena, ali sa istim izrazima na licu. Nagutani pilulama ravnodusnosti, koracaju sporo u susret prazniku.
Ja cekam... Pokusavam da skratim vreme prelazeci svakog jutra novu ulicu, ubijam sate zrtvujuci vlazni asfalt. Nekada se osecam prokleto medju tim svetom ! Hodam i gledam, negde dalje... izgubim se u svom tom sivilu, tek poneki mirisljavi kaput trgne me iz sivog lutanja misli.
Covece, prelepo izgleda !
Sta se krije ispod tog kaputa upitam sebe, trudeci se da pokrenem svoje smrznuto lice i zamenim ga za jedan mali osmeh na trenutak. Hodam, ali i dalje cekam... cekam svoj praznik.
Kada se vratim sa tog cudnog putovanja, zapalim cigaretu i razmisljam, ali ne tako daleko. Moje misli su veoma blizu nje, blize nego sto ona moze zamisliti. Zamisljam je sa mnom, u ovoj sobi, uz flasu vina dok mi prepricava svoje dogadjaje. Prica mi o svojim interesovanjima za Katare, njihovim ucenjima i filozofiji. Prica mi o poeziji Silvije Plat i komentarise moje rukopise.
- Pravo je zadovoljstvo citati tvoju poeziju Luj, estetsko zadovoljstvo.
- Hvala ti Lolita.
Ovo "hvala ti" po prvi put nisam bacio ravnodusno u vetar. Mislio sam tako. Lolita zaista ume izmamiti iskrene misli.
Imala je nesto lepo u svom glasu. Zeleo sam taj glas, preslusavajuci ga do beskonacnosti ! Prijala mi je njena boja uz ukrase od smeha. Govorila je najlepse melodije.

Jos jedna flasa crnog vina, bez Lolite, sa mislima o njoj, i mastanjima o njenim nogama, kosi, mindjusi na nosu i licu sazaljive kucke koja zeli da nahrani gladno stene. Pijani usamljenik bunca ! Provescu praznik bez poklona, ali sa dosta vina. Ona je vec nekom poklonila svoju macu.
Meni ne.

Maglovito vece, vlazna pusta ulica uprljana koracima prokletih prolaznika i jedan usamljenik uz vino i cigarete cekace svoj praznik : Cekace Lolitu... iako zna da nece doci.

Paganin je unistio Romu !

Jedne novembarske noci, sasvim iznenada,
paganin je napao Romu.
Odsekao je vinovu lozu.
U njoj vise nije bilo Dionisa,
njenom Umu, Srcu i Snazi odrubise glave.
Pokolj trijumvira !

Jedne novembarske noci, sasvim iznenada,
gresni paganin napada vecnu devicu.
Stada ovaca prljaju grad,
na zidovima hramova razmazuju fekalije,
smrad urina se siri njenim trgom.

Klaudija je stradala od paganske sekire !
Prljava ostrica zaustavlja joj dah.
Roma se ne opire... gubi devicanstvo.

Jedne novembarske noci, sasvim iznenada,
paganin je unistio Romu...
gorela je u neobuzdanoj vatri.
Za njom je ceznula !

Boginja je ispracena na lomacu !

Lolita

Pesma je napisana jedne julske ili avgustovske večeri... a možda i nije ?
Objavljena je kada je za sve već kasno... ili možda i nije kasno ?
Lolita je nije pročitala... možda je neće nikada pročitati ?




Lolita pevuši na ulici,
nosi svoje probleme kroz brzi hod,
ona ima samo 23 godine.

Lolita je pametna cura,
nosi vatru i vodu u rukama...
tera me od sebe !

Ja ne mogu da te ostavim Lolita !

Ja ne želim da odem !

Lolita piše svoje strahove,

fotografiše i boji svet u crno.

"Volela bih da živim u jednoj maloj sobi..."
kaže mi.

Voli muziku i književnost,

svojim fotoaparatom fotografiše zvezde,

čuva svoju biblioteku...

Lolita se brani od hrisćana.

Ja njeno ime buncam u snovima !

Lolita pevuši na ulici !

Želim je u svom gradu.

Lolita... Frančeska nije morala da leti kroz prozor !

Devojčica

Hoću da razmišljam o tebi... čitavo veče,

hoću da uplovim u tok tvojih misli.

Da li me sada drugačije gledaš ?

Da li mi se diviš, kao ja tebi,

ili me samo hrabriš ?

Da li se nešto menja ?

Hoću da saznam to od tebe !

Vaskrsla mnogo puta,

prolazeći kroz vatre... shvatim.

Kukavica sam pred tobom.

Hoću da opsujem svakog, ko te drugačije gleda,

i psujem često u poslednje vreme,

ali pred tobom ugrizem jezik,

biram reči kada razgovaram sa pupoljkom.

Ne bih da uprljam trenutak.

Hoću da razmišljam o tebi večeras,

i jedne noći ostanem budan,

u harmoniji razmišljanja i maštanja.

Nikada se nisam osećao čistije.

Hvala ti !

Devojka iz "nebeskih reka"

Protekla si kroz jedan grad !
Nakon osam dugih godina suše,
protekla si negde daleko,
više ni sam ne znam gde ?

Kasnio sam jedan mesec za tobom,
upoznao se sa tim gradom.
U njemu je ne tako davno bilo tvoje korito,
ali si protekla... i gde sada da te tražim ?

Prolazim kroz glavnu ulicu,
tvoja noga je koračala tu,
tražim te u biblioteci,
u knjigama koje su kroz tvoje ruke i misli prolazile,
ali te tu neću naći.

Zamišljam te, kako na vrhovima prstiju,
dohvataš knjigu sa police...
držim je u ruci,
i njene stare, pohabane korice mirišu na tebe.
U ovom gradu, gde se podizala,
i tiho noću padala tvoja glava,
sada i ja sanjam.

Gde li sada... Sanja ?

Otišla si iz ovog grada,
kada sam ja najavljivao dolazak uz trube,
protekla si negde daleko...
više ni sam ne znam gde ?

Ostala je tvoja senka...

Na fakultetu, u biblioteci... prati me,
dok hodam "Pobedinom".
Ostalo je tvoje pismo,
ćirilična slova nikada nisu bila lepše napisana,
napisana tvojom rukom.

Ja i dalje mešam gorčinu i ljubav,
sivilo pretvaram u reči,
dajem ti pesmu kao poziv... pozivam te :
Vrati se i osvetli svoj grad !

Protekla si iz ovog grada !
Nakon osam dugih godina suše,
protekla si negde daleko...
više ni sam ne znam gde ?

Bajka

Posvećeno jednoj osobi i sasvim drugom imenu...



Jednom davno... u dalekom kraljevstvu potpunih suprotnosti, kraljevstvu "krvi i meda", lepotice koračaše trotoarima. Lepotice blagog lica, toplih očiju i prirodnih grudi.
Bile su odlučne, ali tihe, pametne, ali se nisu isticale. Garantovale su dobar rod, potomci bejahu važni. Sa takvim ženama razmišljaš, moraš ih voleti i sa njima stvoriti zajednicku dušu.
Najlepsa beše Julija, od svih se ona izdvajala. Veličanstven hod imala je Julija, žena blagog lica i toplih očiju, ona je bila prva.

Adam tragaše za njom, dečački osmeh kakav danas imamo nosimo od njega.
Bio je dete, kao i mi. Tražio je Adam pažnju, pažnju brižne žene, ruku koja bi ga pomilovala po kosi, mekanu kosu koju bi on pomilovao, inspiraciju za igru reči, muzu za svoja dela.
Adam je bio dečak... tražio je igru i pažnju... tražio je ženu.

Našao je Juliju... boginju svih žena, ali je od nje hteo previše.
Ideal lepote beše ta Julija, prva i poslednja savršena žena, žasto nam je oduzeta ?
Adam ju je ubio, oduzeo je naše snove, oduzeo je ljupkost i dobrotu ženi.
Naterao ju je da krvari, skrnaveći njeno telo, grubo i nezahvalno... pogrešnim očima je video. Uništiti takvo stvorenje, ideal nas nesrećnika... mi i danas plačemo za njom.
Adam beše kažnjen za svoj prestup, od njegovog rebra načinise ženu kakvu zaslužuje, a Julija postade zvezda, zaštitnica pesnika, nas koji žalimo za njom.

I dalje... negde u kosmosu sija i brine o nama, svojim ljubavnicima milujući nas rečima, blagim licem, toplim očima i mekanom kosom sazveždja !

Ljudi

Usporeno disanje jednog zaboravljenog mesta,

i ljudi zaboravljeni u njemu.

Časovnik otkucava 22 puta... nema nikog,

kao da kraj je svemu...

Jedna večernja šetnja do dvorišta svoje škole,

prazno je, hladno i prekriveno žutim leševima lepšeg vremena.

Zapalio sam cigaretu i rekao : "Veče je odvratno !"

Ništa novo...

Vreme je da krenem kući,

cigareta je pri kraju,

zvuk koji dolazi iz smrdljive kafane preko puta uništava moždane ćelije.

Ljudi postaju žuti !

Udaljio sam se od tog zvučnog otrova,

nije me bilo briga za "to" sto trešti i urla,

počeo sam slušati tišinu male mračne uličice,

očima upijao svetlost sa malih prozora velikih kuća.

Ljudi i dalje životare u velikim čistim kućama,

ali su zarobljeni u svojim malim tamnicama prljavih duša.

Ljudi nisu opstali.

Probudi se !

Pokaži lice svim ljudima koji koračaju,

probudi se iz dubokog sna dosade,

napravi svoj šareni korak u jednobojnoj gužvi,

znaš da nije lako, ali potrudi se.

Probudi se !

Ustani i pred svima pokaži sebe,

pred svim "revolucionarnim pesnikinjama".

Šta njihove reči govore ?

Nek krik tvog orgazma izbriše sve njihove pesme i pisanja,

glupi romani neka postanu prošlost.

Vrati ih na njihovo mesto.

Probudi se !

Kada ustaneš iz kreveta,

i protrljaš oči,

shvatićes... sama si.

Na ulici ćes čuti sopstveni korak,

uzivaćes u mislima,

mislima bez upadica i glupih zvukova oko sebe,

biće to nova muzika,

novi svet oko tebe,

biće to samo tvoje mišljenje.


Probudi se !

Pohvale ljubavi

- Želim da te upoznam, glas ti je tako zreo, dok pričas sve te kul stvari koje me strašno pale.

- Bojim se susreta sa tobom.

- Hajde, budi džentlmen, čekaću te ispred crkve.

- Bojim se tog mesta, ne verujem u to... izbegavam.

- Čekaću te kod fontane, ili kod "džointa"...

- Kad smo već kod fontane, mogli bismo otići do opštine. Čuo sam da su je preuredili... novoj vlasti je baš stalo da im dom izgleda lepo.

Hoćes li da odemo ?

- Ne !
Čekaću te kod fontane, nadam se da me nećes ispaliti.

- Videću...
Dugo vremena mi se svidjaš, voleo bih da te upoznam.



- Sada znam ko si !
Ne želim ništa sa tobom.

- Ko sam ?

- Ti si propali filozof, ne filozof u usponu, pričas sranja koja smaraju, nisi muškarac već nešto izmedju,

ružan si i iritantan, jednostavno nisi moj tip !

Jasno !

Nisi navikao na ispale, a ?

Ispaljen si !

- Kučko !

Zrela figura

Siguran hod, kroz dugačak hodnik,

propraćen bukom sporednih likova,

svetlost uzbudjenja i tama želje,

stvorili su od Vas zrelu figuru.


Divna jabuka za malog dečaka,

nestvarna slika, lepršava i laka.

Preveliki zalogaj, preterana besedništva,

milovali ste seme...


Pokazali ste mi put od svetlosti do najdubljih misli,

piti Vaše sokove mudrosti velika je čast.

Moram ugristi tu prelepu jabuku !

Da li verujem ?

Ne, ne verujem !

Da li ste pogrešili ?

Da pogrešili ste !

Zaslužujem...

Ne zaslužujem...

Biti idealista je teško...

Otvorili ste mi vrata, hoću da udjem !

Budite moj cilj...

Vi ste ta "zrela figura".

Kameni časovnik

Zatvorena prostorija guši vazduh,
zatvaram svetlost pred očima,
zatvaram zvuk u ušima.

Kakav je kameni časovnik ?
Pokreni malu kazaljku !

Blagi šapat zatvorenih očiju,
glasno zujanje u prigušenim ušima.
Dosadna muva...

Kakav je kameni časovnik ?
Pokreni veliku kazaljku !

Otvoriću svetlost pred očima,
zatvoriću zvuk u ušima.
Ubiću dosadnog gosta !!!

Kakav je kameni časovnik ?

Pokreni tu prokletu sekundu !

Pesma ništavila

U dvorani punoj rupa,

gde oštrica svetlosti probada coveka,

krik se kao pesma čuje.

Pesma pojedenog pešaka, bagre i ološa,

ispijenog lica, potamnelih želja,

i usana umazanih krvlju.

U dvorani punoj mišljenja,

besmislenih i dvosmislenih,

jednostavnost ne postoji.

Igra teče...

Ponavlja se novo veče, ponavlja se ista žrtva,

krik kao znak da je mrtva,

utihnuće slova, obrisaće reči :

"Ovde vlada neko veći !"

Ugasiće vatru, razotkriti dan,

i stvoriće dahom miran san zvezda.

U dvorani bez početka i kraja,

lukavstvom svojim vlada,

dok oštricu svetlosti zariva u meso,

željan pesme malih pešaka.

?

Možda je vreme...

Niko se nije pronašao,

naša bleda lica jedine su svetiljke u totalnom mraku.

Teorije o "Budjenju" svesti su glupost,

svako ko je verovao, prevaren je !

Obmanjen sam.

Možda je vreme...

Sada moramo nestati,

još jednom odslušati pesmu Coena,

sa melanholijom u ušima,

krenimo putem Ničea !

Mi to možemo !

U totalnom mraku istine,

bez lažne svetlosti,

sanjajmo sopstvenu propast.

Krajnje je vreme !

Kada me pitaš...

Nisam mogao podneti pitanje,
moram pljunuti sebi u lice,
sa velikim zadovoljstvom.

Kada me pitaš...

Da li postoji nešto više ?

Nekakva svrha u mojoj glavi,
ili je davno izgubljena, bačena i odložena u podrum svesti ?
Čujem njen vrisak !
Hoće me za sebe,
prohtelo joj se...
Rekoh joj : "Prljava si kučko" !

Kada me pitaš...

Zašto se valjam kao klošar "dole" ?
Ja ne želim gore !
Shvati već jednom,
čak i da se nikada ne nadjem izmedju tvojih nogu.

Ne !

Draži su mi "oni" i "ona"...
Ti si samo fina kurva.

Kada me pitaš...

Ko sam ?

Znam...

Bojaćes se odgovora.

Svetlost sivila

Hiljadu potopljenih želja i sačica bednih uteha,

okupe se ponekad u mislima,

na par letećih sati.

Večeras ne želim stati,

hodaću trnovitom prečicom,

dok igla grebe mentalnu ploču...

Ne želim te više slušati !

Prepustiću se...

Spustiću se veoma nisko,

koketiraću sa malogradjanstvom,

posetiću ih na kratko.

Mesta su prepuna,
nema ih za mene,
moram se vratiti...

Gledam svetlost "blage" tame,
dok igla grebe mentalnu ploču...

Promeniću je !

Otrcana razmišljanja i stara sećanja

Još uvek te vidim u rečenicama i stihovima...

Počasna žena haotičnih misli ti si,
ponovo pišem o tebi,
nadam se "poslednji put".
Pogrešna tema !

Znam da ponekad odlutam tražeći te,
tražim te iza svakog znaka, slova ili rečenice,
tražim te i tako skrenem završavajući u sasvim pogrešnom pravcu,
napišem pogrešan stih... pogrešnu temu !

Večeras nema nikog...
park je prazan,
nisi tu.

Gde si do djavola ?

Gledam u prazno zamišljajući te,
sediš sama na klupi,
čekam da me pozoveš,
ali nećes, nema te.
Shvatim da ovde saam sam,
pogrešno veče, pogrešna misao...
pogrešna tema.

Još uvek te tražim u rečenicama,
ali to nisi ti.
Napisaću još jedan stih, "poslednji",
znam... tu te neću naći,
večeras se valjaš u nečijem krevetu,
nekom drugom stojiš na glavi,
znaš da te tu neću tražiti.

Popiću još malo i završiti sa tobom,
stajaćes sama  na belom listu,
do novog čitanja... ili starog sećanja.

Još uvek te vidim ponekad...
period života proveden kraj tebe.

Grozno vreme i pogrešne teme.

Portret

Bila je dovoljna jedna prepiska,
 nekoliko minuta popločenih zlatnim slovima,
da bismo prešli preko svih nesuglasica,
izbacivši sav žar za dokazivanjem,
kročili smo na novo tle !

Očarao me je jedan portret...

Stajao je usamljen na zidu,
pored mnogo nejasnih slika, samo je on bio dostojan oka posmatrača koji prepoznaje lepotu.

Disanje nije bilo isto...

Misteriozna devojka, bledog lica i neverovatno malih, ružičastih usana, bila je zvezda,
osenčena junakinja na slici.

Oblik usana, dužina kose i zelena boja očiju mešali su se u mojim mislima,
čineći savršenu devojku bledog lica živom.

Bila je dovoljna jedna prepiska, nekoliko minuta i sada već čitava staza satkana zlatnim slovima...

Bila su potrebna ta mala nadmudrivanja...

Očarao me je tvoj portret.

21.

Poslednji dani pred zaključak sada već starih priča koje su obeležile živote mnogih.
Stojimo tako,čekamo da vreme stane... ali neće.
Oslanjamo se na stari ispucali zid čekajući da se obruši i povuče Nas u "Nešto" ka čemu već dugo težimo.

Ćutimo...
Ispijamo pivo jedno za drugim, palimo cigaretu jednu za drugom.

Ćutimo...
A šta bi smo mogli novo reći ?
Dovoljno poznajemo jedni druge, ali nas vreme ne poznaje.
Kako da produžim vreme ?

Sakupljam poslednji dinar iz džepa, daću ga za još jednu turu u kafani,
prodaću još neku stvar,još neki dogadjaj iz života, kom će se neko diviti, a neko oplakivati.
Prodaću ga za još jednu turu ćutanja...
Prija mi ta sumnjiva tišina uz povremena nazdravljanja i zveket časa,
prijaju mi ta pijanstva !

Kada završimo sa našim čudnim ritualom ćutanja, krenućemo kući bez pozdrava.

Dok izlazim iz kafane, noge me povedu prema parku, znam da ću videti Tebe, ali brzo skrenem misli i pažnju mi odvuče tuča pijanaca.
Smejem se na kratko, ali se brzo vrati isto sećanje.
Glasno Te opsujem, ali nežnim glasom...
I dalje Te se setim sa gorkim ukusom u ustima ili to samo alkohol isparava iz mene... ne znam ?

Divim se parku, ostao je isti, vreme ga ne menja kao Nas kičmenjake.
Šta je gore od jednog kičmenjaka ?
Pijani bezosećajni kičmenjak.

Zapalio sam poslednju cigaretu i bacajući paklicu zaključio da su mi džepovi prazni.
Sada sam konačno ispunjen prazninom !

Odvučem se nekako do stana, ugasim svetlo u sobi i ćutim...
Ćutim i razmišljam o Tebi,
ponovo mi se motaš po glavi.
Zamišljam Te sklapajući novu priču.
Jednom si mi rekla da pišeš bajke, ali ne sa srećnim završetkom.
Zamišljam sebe kao glavnog junaka u jednoj od tvojih priča,
hoću da promenim kraj,
hoću da preskočim tu prepreku i oženim kraljevu kći !

Sa Tobom bih mogao ćutati.
Ja sam bednik !

Da nisam one noći iskidao sve veze izmedju nas, imao bih to telo.
Hteo sam Te kao druge.

Da Te nisam te noći udaljio od sebe, večeras ne bih zamišljao tvoje nago telo preda mnom.
U mojoj bajci stajala si gola,
potpuno netaknuta ćerka kralja Meseca.

Na žalost, bajka se završila drugačije...

Prekini pijani bedniče !

Susret

Htedoh da Ti posvetim par reči,
par slova i misli koje bi stajale kao ukras,umesto mašne na tvojoj kosi,
reči bez zaštite,potpuno nežne i male,
tako minijaturne da ih možes milovati rukom !
Ali neću...

Htedoh Ti pokloniti papir na kom su opisane sve moje zebnje,strahovi,žudnje i mane,
zamisli "ništa manje" Ti nisam hteo dati,
hteo sam Ti pokloniti sebe !
Ali nisam i neću...

Htedoh da pretvorim nežnost i uvećam slova,
želeo sam da ove reči postanu grube,
reči koje skidaju ogrtač "svetice" i razmazuju karmin po Tvom licu,
Tvoj crveni karmin...
Htedoh načiniti kurvu !

Ali nisam i neću...

Umesto svega što sam hteo,napisao sam nešto što nisam,
okrenuo sam se i otišao,zaobilazeći ljude i njihove odvratne poglede oko sebe,
nisam Ti napisao ništa,a i neću...

Ispalila si me !

Glasnik

Noćas je teško zaspati,
umoran sam od bezveznog praznovanja...kažem.
Prošao je još jedan praznik !
Čekam Njega,on će doći,
Glasnik,mrtve,hladne noći.
Čekam da proglasi svoje vreme,
razumom će skinuti breme !

Ponovo vidim zvezde,
ponovo sam sa njim,
nije otišao,govorim !
Govorim dovoljno glasno,
govorim da Ga prizovem.

Iza uha tiha priča.
Koga to ovaj pijanac veliča ?
Ljudi... oduvek su bili cinični,
plač,beda,jad,
gomila mesa nastala iz blata !
Zar njega trebam voleti kao brata ?

Čovek bez razuma,
on ne vidi Tebe,
za mrvicu hleba,
bi prodao sebe.
Sitne duše !

Biti Glasnik medju ljudima,
bti zgrožen njihovim delima,
njihova je svest ostala u mentalnim selima !
A gde je razum ?
Nisu ga prizvali one noći,
smejali su mu se.
Neće im doći.

Ostaće kletva za njihova dela :
Zemlja neka guta vaša jadna tela,
krv će vam biti piće za crve !
Neka vam obmane dušu smrve.

Tako reče Glasnik,na praznik koji slaviše bednici bez razuma !

O leptiru

Danas sam izgubio svog leptira !

Danas ga nisam video na svom prozoru,nije me posmatrao na staklu.


 Očajan sam.


Izgubio sam nekog kom sam mogao otvoriti dušu i izbaciti svu energiju u etar kosmosa.

Univerzum nije,ali me je taj detinjasti leptir željan igre i istraživanja razumeo.

Hteo sam da se umanjim,ponizim i spustim pred njim,

Hteo sam nasloniti glavu na ta krila čarobnih boja.

Pijan sam buncao i pisao hvalospeve tokom druženja sa tom lepoticom.

Zašto si odletela ?

Zašto si isčezla,željo ?

Da li ti je Sunce spržilo krila ili si samo otišla tek tako otkinuvši jedan deo moje duše kao laticu cveta?

Da,otišla si u noć...
Poželela si nekom drugom biti drugarica...
Znam,za drugim je krenula tvoja želja.

Moj detinjasti leptiru... Opraštam Ti !

Ti si se samo igrala.

Lutka

Večeras,kada podigne se zavesa,
umorna lica zaigraće život,
na daskama sopstvene sudbine,
u noći,sve će biti šareno,
sudbine mnogih staće u par minuta,trenutak ili dah.

U lepim i velikim haljinama stajaće lutke,
Odaberi jednu,pleši !
Neka te kroz noć vodi !
Čujem kako osećajno leprša po trotoaru,
to je njen teren.

Kada želim da pronadjem lutku,
naći ću je negde...
na nekom trotoaru,
ili u malom baru...
za šankom.

Plesaćemo sami čitave noći,
biće veličanstvena na noćnoj sceni,
a ja ću biti zaštitnik njenoj tamnoj seni.
Neka ples traje...
i dalje,čitave noći.

Plešimo,kao da jutro nikada neće doći,
ali hoće...
shvatiću...

Shvatiću već sutra,
kada svetlost zarobi tamu,
bićes još jedna poderana Lutka,
u mom ormaru !

Odlazimo

Odlazimo... nestajemo na maglovitom raskršću života,hodamo.
Svako svojim putem krenuće saam,svestan svog bremena koje nosi.

Odlazimo... Krenimo jutro je : Konobar urla i isteruje nas proglasivši fajront.
"Napolje pijani dripci" čuje se,odlazimo ruku pod ruku u susret životu.

Odlazimo,zaboravljajući sve ružne trenutke,spiramo ih i brišemo kao gumicom.
Ostaće samo pijanstva i provedene noći u istom,ostaće gluposti tek punoletnih pajaca,ostaće sve lepo osim vremena.
Odlazimo,menjamo se i trudimo da ne postanemo kao drugi,kao "Oni" koji su nas učili da postanemo ljudi,a gora su deca od nas.
"Oni" su pajaci života,"Oni" ostaju, mi odlazimo ispraćeni smehom.

Sećanjem na sve te dane probijamo se kroz maglu do neke nove luke,stanice...kafane.
Naići ćemo na nekog novog konobara,možda ljubaznijeg,ali ne istog.
Ukus rakije neće biti isti, mi smo sada "Ljudi".
Sećamo se : "Nekada smo stvarno bili ludi" !
Sećamo se i dalje onog konobara koji viče : "Gubite se dripci" !
 Odlazimo... fajront je !

Kafić ``Preko puta``

U tom su se kafiću prvi put sa alkoholom upoznali mnogi dečaci,generacije i generacije su kalile svoje umeće opijanja pre nego što sam ja stigao da se upoznam sa njim. To je bilo malo mesto,ali su svi bili tu,nije imao neko posebno ime,ali smo svi dolazili tu ``preko puta`` i taj naziv je ostao čvrsto ukorenjen.
Jedne večeri sam kao po običaju navratio tu ``preko puta`` u nameri da popijem kafu i obrišem dosadu koja se kao paučina plela u mojoj svesti.
Prostor u kom sam boravio čekajući kafu od ljubazne konobarice koja me je ispitivala o svemu i svačemu kao da je jedna od Dačićevih agenata,a ne obična radnica koju ne bi trebali zanimati životi mušterija i početnika u piću. Odgovarao sam mehaničkim klimatanjem glave konačno dočekavši da budem uslužen kafom.
Zapalio sam cigaretu,a galama pijanih klinaca i napaljenih maloletnica smetala je mojim ušima.
Pored mog stola sedela si Ti,okružena klincima čijim je ponašanjem vec uveliko dirigovalo pivo koje je pravilo haos u njihovim nedovoljno razvijenim mozgovima.
Našao sam se na skupu čobana koji su te večeri sišli sa raznih prirodom bogatih predela posmatrajući Te kao besni psi spremni da sav svoj odvratni prostakluk potroše na Tebe.
To je bilo neizvodljivo jer su ga imali u izobilju i koji se poput smrada alkohola i dima cigareta širio prostorijom. Postajalo je zagušljivo. Uhvatio sam nekoliko pogleda upućenih meni,ali nisam odreagovao na vapaj tvog tela,gledajući na sat izbegao sam tvoje poglede.
Bila si sama,bespomoćna i po svojim godinama nespremna da upoznaš čari sveta koji bi Te odvojio od sveta u kom si do tada živela.
Izašao sam iz kafića,u nozdrvama sam još uvek osećao miris dima,zapalio sam još jednu cigaretu zaključivši možda i pogrešno:
 Rodjena je još jedna žena.

Prepoznah te Katarina

Prepoznah te Katarina,tog toplog dana,
na stanici,u gomili malih duša,
čekala si me !
Tražeći posebno mesto u mom ogledalu,
našla si put do mojih očiju !
Bio sam žedan,
kada sam hteo malo nektara,
sa tvojih usana,
ponovo sam preterao,
opijen usnama,
veličao sam Te,
Ti si bila leptir,
podario sam Ti epitet Sunca,
sve zbog mog srca,
odvojila si me od tame,
zatvarajući vrata mračne sobe,
da ne čujem krike,
ukletih duša Hada,
srce stradalnika,
iznova,iznova strada,
bila si vezana,
presušila si Katarina,
ostadoh žedan.
Popio sam nektar,
samo tog dana kada Te prepoznah,
Prepoznah te Katarina !
Vešto si me prevarila !

Soba

Teško je napisati stranicu dnevnika utamničen izmedju četiri budjava zida sopstvene tamnice.
Tamnica je moja duša,duša izgubljenog dečaka zatočenog u izgubljenom svetu. A gde drugde ?
Izgubljen traži izgubljenog,ali ništa drugo ne može naći osim prazne sobe sa dosta vlage i malo knjiga.

Ma baš me je briga jer sam se i tu snašao i sebi smisla za život našao. Dobrovoljan sam zatočenik sopstvene duše koja zanimaciju nalazi kada se izgubi izmedju dve stranice,dve stranice i četiri zida.
Od čega budj na zidovima ? Neko bi rekao da odavno nije čišćeno,ali niko tuda nije ni kročio.
Moja soba,moja duša.
U njoj se svaka misao čuje,u njoj ptica ne peva,jer prozora nema.
Niko osim mene ne želi ovde ući,niko...


Dosade i meni ponekad ta četiri zida,pa izadjem napolje u svet malih ``Prokletih avlija``.
Razmišljam... da je ostala samo Jedna,možda bi bolji ljudi bili,možda se i ne bi po tamnicama svojim krili... možda ?
Verujte veći je mrak napolju i napolju nemam šta da tražim.
Kada poželim da Sunce grane,kada poželim da vreme stane Ja se vratim u tu Sobu ne primajući goste.


Osećam se mnogo bolje !

                 

Senka

Vraćajući se iz kafane,
brojim korake do kuće,
često u svom tom brojanju,
zaboravim...zaboravim vreme,
kuda idem,zaboravim koliko sam popio noćas,
pa bih da se vratim,
spustim glavu govoreći sebi u bradu,
Hteli su da mi te ukradu !
Bojim se,ukrašće te mesec,
zvezdama treba tvoja tama,
da bih manje obasjavale nebo,
potrebna si malim ljudima,
da bi izgledali veći,
potrebna si sreći,
potrebna si vatri,
da bih te raširila svojim plamenom,
potrebna si vetru,
koji bi te razbacao kao pepeo,
Suncu kao ogledalo,
svima si potrebna,
pa i meni,
kako bih video teturanje bednog pijanca.
Sa kim da razgovaram,
ako ne sa tobom ?
Priznaj,hteli su svi da mi te ukradu,
ali ja te ne dam,
i ne gubim nadu,
dok imam tebe kao pratilju,
Ti si moja senka !

Tajanstvena

Kada pišem,često dodješ,
u mislima se mojim javljaš,
umesto da samo prodješ,
bolni pečat Ti ostavljaš,
U tami kao oblak dima,
kada krene um kroz vreme,
pojaviš se ni od kuda,
veoma si teško breme,
Tajanstvena,lepa,naga,
bila si mi kao pero,
vagina je tvoja snaga,
da završim svoje delo.
Dok jutrom hodi bleda avet,
otkrivavši novo vreme,
Ja se pitam ``Tajanstvena``,
Zašto sam ti dao seme ?

Ples Noći

Svakog trena čekam,

brojim sate do zalaska sunca,

da bih video Tebe,

u tvojoj tankoj,crnoj haljini,

išaranoj mesečevim zrakom,

ukrašenoj sitnim zvezdama,

koje lepo stoje na svom tvom čarobnom crnilu,

Sedim tako saam...gledam Te,

divim se plesu...posmatram Te,

Kako slaviš pobedu i slobodu,

Kako slaviš prevagu nad životom,

Ne, nemam hrabrosti da te pitam,

Šta činis sa mnom ?

Kojim me putem vodiš kada me uhvatiš za ruku ?

Možda zato jer nisam kao drugi,

ja se jedino Tebi divim,

zbog Tvog plesa postojim,

za Tvoj ples živim,

svakom Tvom dolasku ja se radujem,

jer već dugo bez ljubavi gladujem,

svaku Tvoju zvezdu posebno gledam,

Ti si jedino što mogu da ne dam,

u mom životu svetlost nema sreće,

samo se Noć kao izbor nameće,

I tako,svake noći uživam u Tvom plesu,

Dok nebo spušta crnu zavesu