Onoj koju volim

Tvoje oci padaju u reku zaborava,
dok vetar skida tvoj ustajali miris sa oronulih zgrada,
i nosi ga kroz jedan mali gradic.
Gradic u kom je sve pocelo...
a ja ni danas ne znam kraj ove price.

Na staroj autobuskoj stanici, nasoj stanici,
gde se nikada nismo sreli,
izmedju 15h i 18h nema nikog... osim mirisa.

Na obali nase reke vise se ne cuje melodija tvoje usne harmonike,
koju si, siguran sam, ocajno svirala.
Ali ja i dalje osecam taj miris.

I da nakon godinu dana nisi, kao sto jesi reci zamenila cutanjem,
te bi zvezde i dalje sijale,
a ja ne bih prezreo ovaj grad.
Ali ti, zapravo, nisi pomerila svoje dupe,
iz ovog gradica sacinjenog od oronulih zgrada.
Nikada nisi stigla do Japana, malecka,
i vise nema leptira, meseca i deteta u tebi...
samo miris... miris lesa,
dok setam poslednji put starim stazama,
i tvoje oci padaju u reku zaborava,
a vetar siri tvoj ustajali miris, skinut sa oronulih zgrada.
Ja ti pisem poslednju pesmu.

Pocivaj u miru, glupaco !