Maglovita jutra, vlazne ulice posute koracima uspavanih ljudi i crna iznosena na meni. Stopiti se sa gomilom razlicitih imena, ali sa istim izrazima na licu. Nagutani pilulama ravnodusnosti, koracaju sporo u susret prazniku.
Ja cekam... Pokusavam da skratim vreme prelazeci svakog jutra novu ulicu, ubijam sate zrtvujuci vlazni asfalt. Nekada se osecam prokleto medju tim svetom ! Hodam i gledam, negde dalje... izgubim se u svom tom sivilu, tek poneki mirisljavi kaput trgne me iz sivog lutanja misli.
Covece, prelepo izgleda !
Sta se krije ispod tog kaputa upitam sebe, trudeci se da pokrenem svoje smrznuto lice i zamenim ga za jedan mali osmeh na trenutak. Hodam, ali i dalje cekam... cekam svoj praznik.
Kada se vratim sa tog cudnog putovanja, zapalim cigaretu i razmisljam, ali ne tako daleko. Moje misli su veoma blizu nje, blize nego sto ona moze zamisliti. Zamisljam je sa mnom, u ovoj sobi, uz flasu vina dok mi prepricava svoje dogadjaje. Prica mi o svojim interesovanjima za Katare, njihovim ucenjima i filozofiji. Prica mi o poeziji Silvije Plat i komentarise moje rukopise.
- Pravo je zadovoljstvo citati tvoju poeziju Luj, estetsko zadovoljstvo.
- Hvala ti Lolita.
Ovo "hvala ti" po prvi put nisam bacio ravnodusno u vetar. Mislio sam tako. Lolita zaista ume izmamiti iskrene misli.
Imala je nesto lepo u svom glasu. Zeleo sam taj glas, preslusavajuci ga do beskonacnosti ! Prijala mi je njena boja uz ukrase od smeha. Govorila je najlepse melodije.
Jos jedna flasa crnog vina, bez Lolite, sa mislima o njoj, i mastanjima o njenim nogama, kosi, mindjusi na nosu i licu sazaljive kucke koja zeli da nahrani gladno stene. Pijani usamljenik bunca ! Provescu praznik bez poklona, ali sa dosta vina. Ona je vec nekom poklonila svoju macu.
Meni ne.
Maglovito vece, vlazna pusta ulica uprljana koracima prokletih prolaznika i jedan usamljenik uz vino i cigarete cekace svoj praznik : Cekace Lolitu... iako zna da nece doci.
Ja cekam... Pokusavam da skratim vreme prelazeci svakog jutra novu ulicu, ubijam sate zrtvujuci vlazni asfalt. Nekada se osecam prokleto medju tim svetom ! Hodam i gledam, negde dalje... izgubim se u svom tom sivilu, tek poneki mirisljavi kaput trgne me iz sivog lutanja misli.
Covece, prelepo izgleda !
Sta se krije ispod tog kaputa upitam sebe, trudeci se da pokrenem svoje smrznuto lice i zamenim ga za jedan mali osmeh na trenutak. Hodam, ali i dalje cekam... cekam svoj praznik.
Kada se vratim sa tog cudnog putovanja, zapalim cigaretu i razmisljam, ali ne tako daleko. Moje misli su veoma blizu nje, blize nego sto ona moze zamisliti. Zamisljam je sa mnom, u ovoj sobi, uz flasu vina dok mi prepricava svoje dogadjaje. Prica mi o svojim interesovanjima za Katare, njihovim ucenjima i filozofiji. Prica mi o poeziji Silvije Plat i komentarise moje rukopise.
- Pravo je zadovoljstvo citati tvoju poeziju Luj, estetsko zadovoljstvo.
- Hvala ti Lolita.
Ovo "hvala ti" po prvi put nisam bacio ravnodusno u vetar. Mislio sam tako. Lolita zaista ume izmamiti iskrene misli.
Imala je nesto lepo u svom glasu. Zeleo sam taj glas, preslusavajuci ga do beskonacnosti ! Prijala mi je njena boja uz ukrase od smeha. Govorila je najlepse melodije.
Jos jedna flasa crnog vina, bez Lolite, sa mislima o njoj, i mastanjima o njenim nogama, kosi, mindjusi na nosu i licu sazaljive kucke koja zeli da nahrani gladno stene. Pijani usamljenik bunca ! Provescu praznik bez poklona, ali sa dosta vina. Ona je vec nekom poklonila svoju macu.
Meni ne.
Maglovito vece, vlazna pusta ulica uprljana koracima prokletih prolaznika i jedan usamljenik uz vino i cigarete cekace svoj praznik : Cekace Lolitu... iako zna da nece doci.
Нема коментара:
Постави коментар