Za Hijenu

I poslednja budala je umrla,
secajuci se tog hladnog novembra,
mokrih stepenica...
i tvog lica.

To je bio njegov dan, hladan i kisovit,
iako je voleo zimu i verovao da se najlepse carolije dogadjaju bas tada,
bio je u zabludi...
Uzalud je cekao...

Taj hladni dan, ipak nije bio njegov,
nije ni sledeci... ni onaj tamo.
Tada, kao i sada, sve je isto,
covek se ne menja brzo,
mnogo brze odumire.

I poslednja budala je umrla !
Secajuci se tog hladnog novembra,
i tvog glasa koji ga je gurao od tebe.

Ti si zaboravila svoje reci, od ranije upucene njemu,
tople reci stanodavca, koje su mu garantovale smestaj,
negde, unutar tvog mesa,
negde, izmedju tvojih pluca...
blizu srca.
Nisi htela da ga saslusas,
hodala si, daleko ispred njega sa svojom prijateljicom,
i samo su nevazne price isplovljavale iz tvojih usta.

A on je do poslednjeg dana ostao nem za druge.

Hijene ne podnose hladnocu, ne.
Ti si planinska lisica,
tvoju kosu boje lisicije dlake je najvise voleo...
Nikada te nakon toga nije video !

I poslednja budala je umrla !
A vece bese hladno, kao i tog novembra,
njegovo telo je nepomicno lezalo na asfaltu,
po kom si davno koracala...

Muza

Kroz igru dolazi do svog izvora,
lagan hod i cvetna haljina,
krase njeno lice boje sunca.
Cvece, radost, volja... zena.

Ulazi u moju mracnu sobu,
osvetljava je... boli me glava,
unosi mir u moj nemir,
i sareno gleda svet.

Zabadam glavu u njeno cvece,
dok ona pevusi uspavanku.
Mirisi su jaki, uspevam da se napijem.
Prica mi bajku...

Govori mi da pise o izgubljenom plemenu zena,
negde u Juznoj Americi,
te zene su vodile ratove,
dok su ih muskarci sluzili,
i kuvali im cajeve.

Izgubljene ratnice.
Hipi uciteljice.

U njenom cvecu, izgledala je bas tako.
Kao hipi uciteljica.
Ja sam je slusao i cekao vece.

Nisu me zanimale njene price,
i bajke u kojima velica zenske skotove.
A ona kada bi to primetila,
besno bi izasla.
Napustila bi moj nemir,
ostavljajuci za sobom svoj dnevni miris cveca.

Ja sam cekao noc,
samo moju noc.

Tada bi se vracala,
drugacija... lepsa.

I dok bi kroz igru dolazila do svog izvora,
lagan hod, crna haljina,
i ona vise ne bi bila hipi uciteljica,
vec samo moja nemirna vestica,
crne kose i koze boje meseca.

Bila bi moja muza.

Ona je izvela svog psa...

Ona je izvela svog psa u setnju.
Psa zlatne dlake, meke kao svila,
dubokih staklenih ociju,
u kojima je naslikana ona.

Cudan pas.
I ona je izgledala cudno.

Nikada je ranije nisam video,
izgledao sam lose,
i nekog sam cekao.
Nekog... ne nju.

Ona je imala svog psa,
i danas ga je izvela u setnju.

"Medo, prekini sa tim !" uzviknula je.
Pas je pokusao da se popne,
i sapama obgrli njenu nogu.
Bio je ogroman !
A ona je imala lepe noge.

I dok su prolazili pored mene,
primetih fleku na toj lepoj nozi,
a staklaste oci ogromnog psa,
bila su i dalje prilepljene uz nju,
u korak su hvatale njen hod.

Cudan pas.

Polako su se udaljavali na ulici,
nestajali su iz mog vidokruga,
ali ona mu se priblizila, i pomilovala ga.
Ruke su joj prelazile po njegovoj zlatnosvilenkastoj dlaci.

Ona je volela svog psa.

I pas je, siguran sam, voleo samo nju.