Jutro je bilo kisovito...
Hladnoca se probijala kroz zidove i neprimetno se usunjala u moj krevet. Probudio sam se, pogledao na sat i otvorio roletne na prozorima.
Oktobar... Mesec jeseni i raspadanja. Prokleti da su ljudi rodjeni u ovom mesecu ! To su ljudi koji se raspadaju, zive da bi se raspali i to ih progoni sve do smrti, kada im njihovi jauci bivaju usliseni.
Ja sam jedan od tih prokletnika.
Navukao sam odecu na sebe, skuvao kafu i zapalio cigaretu. Bio sam topao. Napolju je i dalje padala kisa, osecao sam je iznad glave. Osecao sam taj oktobarski, sivi oblak koji urinira po meni citav zivot. To me je razbesnelo ! Postao sam svestan da svaka kap ljudske gluposti ostavlja oziljke na meni i ti oziljci kako sam stariji postaju sve ocigledniji.
Gonite se u kurac !- uzviknuo sam besno, i odjavio se sa svih "drustvenih" mreza koje su me uplele sa ljudima. Njihova glupost me je prognala.Poslednjih nekoliko dana drustvo mi je na takvim mrezama pravila jedna draga zena, koja je u medjuvremenu izgubila poverenje u mene. Ja sam bio iskren, a sa njom sam cak i preskocio taj prag "zvanicnog upoznavanja". Zajebao sam se, i dalje mi je draga, ali ja njoj izgleda nisam. Zao mi je!
Posto ja ne zaradjujem za hleb od ovog sto visim na tim "mrezama" u koje ste ulovljeni, ja cu otici, a vi se jebite !
Izrevoltiran i povredjen ispusio sam jos jednu cigaretu i dovrsio sada vec hladnu kafu.
Jebem vas, ja nisam drukara, verujte mi, nisam cak ni kurac izdrkao danas- pomislih u sebi.
Odlucih da izadjem napolje, na kisi da prosetam svog Vuka do sume izvan sela, a i meni bi prijalo malo svezeg vazduha. Moj vucjak je bio uz mene. Pas je tu, kada vas svi napuste.
Zasto je to tako ? Zato sto pas nema ljudski mozak, koji se pokazao gorim od pileceg.
Koracali smo zajedno do brda gde se nalazio lovacki dom. Kisa je nastavljala po starom, sklonio sam se ispod nastresnice i zapalio cigaru.
Odmor Vucko !- uzviknuo sam.
Pogled sa vrha je bio dobar, gledao sam zavicaju u oci, video se i solidan deo obliznjeg grada.
Nakon predaha sam prosetao do sume sa Jelama. Secam se da sam tu kao klinac pred praznike dolazio sa ocem kako bismo odsekli Jelku za Novu godinu. Suma je izgledala isto, kao i pre 10 godina, a ja sam se malkice promenio.
Coveka unistavaju kisni pogledi, sumu ne.
Prisao sam jednoj Jeli, bila je vlazna, na njenim cetinama su se gomilale kisne kapi. Fascinirala me je kora tog drveta. Ta kora ga stiti od hladnoce, kise i strizibuba.
Pozeleo sam takvu koru, zasto je ljudi nemaju ?
Mi smo rodjeni nagi, takvi umiremo, jebemo se... tako osecamo.
Ostajao sam u tim mislima, prelazeci prstima preko vlazne i neravne kore drveta... cujem kako se Vucko oglasava iz daljine.
Dozvao sam ga, i on je dotrcao noseci nesto u zubima. Bila je to mrtva lisica, njegov plen.
Polozio mi je pred noge.
Lepo, ulovio si je ! Dobar pas... dobar !
Proveo sam u sumi ostatak dana...
Kada je otpocinjao prvi sumrak, bilo je vreme da krenemo kuci. Topla vecera i kafa su mi bili na umu. Izgledalo je da sam nasao spas od ljudi... jednostavno ne komunicirati sa njima.
Vece je postajalo hladno, nosilo je miris zime...
Jos jedan oktobarski dan je prosao.
Stigao sam kuci, vecerao sam i nahranio svog prijatelja. Bio sam u svojoj kori sacinjenoj od misli danasnjeg dana. Imao sam toplinu doma, svoju koru i duboko ukorenjeno misljenje.
Dok mi se telo punilo toplotom i susilo sa sebe kisne utiske zacuh pucanj u daljini.
Izasao sam napolje i ugledao metamorfozu godisnjih doba. Snezne pahulje su padale i topile se na vlaznom tlu. Vratio sam se unutra zaboravljajuci na lovacki pucanj.
Mozda je taj pucanj najavio sneg ?
A mozda je i pijani lovac izgubio svoju sumsku muzu ?
Vise bih voleo da je ovo drugo... svima nam je potrebna muza.
Ja ih i danas gubim, mozda ce se neka od njih smilovati i vratiti mi se.
Noc je vejala belinom, a ja sam udaljen od svega nasao svoj mir.
