Pesma ništavila

U dvorani punoj rupa,

gde oštrica svetlosti probada coveka,

krik se kao pesma čuje.

Pesma pojedenog pešaka, bagre i ološa,

ispijenog lica, potamnelih želja,

i usana umazanih krvlju.

U dvorani punoj mišljenja,

besmislenih i dvosmislenih,

jednostavnost ne postoji.

Igra teče...

Ponavlja se novo veče, ponavlja se ista žrtva,

krik kao znak da je mrtva,

utihnuće slova, obrisaće reči :

"Ovde vlada neko veći !"

Ugasiće vatru, razotkriti dan,

i stvoriće dahom miran san zvezda.

U dvorani bez početka i kraja,

lukavstvom svojim vlada,

dok oštricu svetlosti zariva u meso,

željan pesme malih pešaka.