Cekanje

Stezemo hladne ruke,
promrzle od cekanja.
Noc je davno pala...
i sada sam vec negde, na kraju puta,
Ne vidim te.

Gledam radoznalost kako umire,
i noc mi odnosi poslednje reci,
i boju tvog glasa.

Ne cujem te.
Ne cujes me.

Jedina zelja koju nisam imao,
ubila je ostale zelje, koje vise ne zelim da imam.

I noc vec uveliko plese,
osecam nase ruke,
promrzle od cekanja.

I sada sam vec negde na kraju puta,
hladan, mrtav, i potpuno slep.

Vise te ne vidim.

Vecera

Dok pise... ona postavlja pitanja,
velike dileme i nedovoljno veliki odgovori.

Zasto ljubav ne postoji ?
Hoce li neko razumeti njene bajke pune krvi ?

Raspadanje se oseca u njenom telu,
i trulez se siri ka tom malom srcu.

Place... svoje suze pretace u reci,
reci pune ljubavi prema njemu.

On je tako brutalan.
"Nigde ne pronalazim mir." pise.
"Ljudska glad je neutoljiva !"
"On gladuje za mojim telom !"
"Moje telo klone, raspada se,
duh izlazi iz njega."

Umorna je... gladna je.
Za veceras joj je dovoljno pisanja,
dovoljno je suza natopilo papir.

Odlazi da se nahrani.
Za veceru zeli meso !

"Srce ulovljenog muzjaka je servirano gospodjice ." rece tihi glas,
i zavrsi u celjustima tuzne zivotinje.

Noc nastavlja da tece,
i ona ostaje sama...
sa krvlju zrtvovanog srca na njenim obrazima,
i suzama koje je ostavila na papiru.