Kameni časovnik

Zatvorena prostorija guši vazduh,
zatvaram svetlost pred očima,
zatvaram zvuk u ušima.

Kakav je kameni časovnik ?
Pokreni malu kazaljku !

Blagi šapat zatvorenih očiju,
glasno zujanje u prigušenim ušima.
Dosadna muva...

Kakav je kameni časovnik ?
Pokreni veliku kazaljku !

Otvoriću svetlost pred očima,
zatvoriću zvuk u ušima.
Ubiću dosadnog gosta !!!

Kakav je kameni časovnik ?

Pokreni tu prokletu sekundu !

Pesma ništavila

U dvorani punoj rupa,

gde oštrica svetlosti probada coveka,

krik se kao pesma čuje.

Pesma pojedenog pešaka, bagre i ološa,

ispijenog lica, potamnelih želja,

i usana umazanih krvlju.

U dvorani punoj mišljenja,

besmislenih i dvosmislenih,

jednostavnost ne postoji.

Igra teče...

Ponavlja se novo veče, ponavlja se ista žrtva,

krik kao znak da je mrtva,

utihnuće slova, obrisaće reči :

"Ovde vlada neko veći !"

Ugasiće vatru, razotkriti dan,

i stvoriće dahom miran san zvezda.

U dvorani bez početka i kraja,

lukavstvom svojim vlada,

dok oštricu svetlosti zariva u meso,

željan pesme malih pešaka.

?

Možda je vreme...

Niko se nije pronašao,

naša bleda lica jedine su svetiljke u totalnom mraku.

Teorije o "Budjenju" svesti su glupost,

svako ko je verovao, prevaren je !

Obmanjen sam.

Možda je vreme...

Sada moramo nestati,

još jednom odslušati pesmu Coena,

sa melanholijom u ušima,

krenimo putem Ničea !

Mi to možemo !

U totalnom mraku istine,

bez lažne svetlosti,

sanjajmo sopstvenu propast.

Krajnje je vreme !

Kada me pitaš...

Nisam mogao podneti pitanje,
moram pljunuti sebi u lice,
sa velikim zadovoljstvom.

Kada me pitaš...

Da li postoji nešto više ?

Nekakva svrha u mojoj glavi,
ili je davno izgubljena, bačena i odložena u podrum svesti ?
Čujem njen vrisak !
Hoće me za sebe,
prohtelo joj se...
Rekoh joj : "Prljava si kučko" !

Kada me pitaš...

Zašto se valjam kao klošar "dole" ?
Ja ne želim gore !
Shvati već jednom,
čak i da se nikada ne nadjem izmedju tvojih nogu.

Ne !

Draži su mi "oni" i "ona"...
Ti si samo fina kurva.

Kada me pitaš...

Ko sam ?

Znam...

Bojaćes se odgovora.

Svetlost sivila

Hiljadu potopljenih želja i sačica bednih uteha,

okupe se ponekad u mislima,

na par letećih sati.

Večeras ne želim stati,

hodaću trnovitom prečicom,

dok igla grebe mentalnu ploču...

Ne želim te više slušati !

Prepustiću se...

Spustiću se veoma nisko,

koketiraću sa malogradjanstvom,

posetiću ih na kratko.

Mesta su prepuna,
nema ih za mene,
moram se vratiti...

Gledam svetlost "blage" tame,
dok igla grebe mentalnu ploču...

Promeniću je !