Ljudi

Usporeno disanje jednog zaboravljenog mesta,

i ljudi zaboravljeni u njemu.

Časovnik otkucava 22 puta... nema nikog,

kao da kraj je svemu...

Jedna večernja šetnja do dvorišta svoje škole,

prazno je, hladno i prekriveno žutim leševima lepšeg vremena.

Zapalio sam cigaretu i rekao : "Veče je odvratno !"

Ništa novo...

Vreme je da krenem kući,

cigareta je pri kraju,

zvuk koji dolazi iz smrdljive kafane preko puta uništava moždane ćelije.

Ljudi postaju žuti !

Udaljio sam se od tog zvučnog otrova,

nije me bilo briga za "to" sto trešti i urla,

počeo sam slušati tišinu male mračne uličice,

očima upijao svetlost sa malih prozora velikih kuća.

Ljudi i dalje životare u velikim čistim kućama,

ali su zarobljeni u svojim malim tamnicama prljavih duša.

Ljudi nisu opstali.