Otrcana razmišljanja i stara sećanja

Još uvek te vidim u rečenicama i stihovima...

Počasna žena haotičnih misli ti si,
ponovo pišem o tebi,
nadam se "poslednji put".
Pogrešna tema !

Znam da ponekad odlutam tražeći te,
tražim te iza svakog znaka, slova ili rečenice,
tražim te i tako skrenem završavajući u sasvim pogrešnom pravcu,
napišem pogrešan stih... pogrešnu temu !

Večeras nema nikog...
park je prazan,
nisi tu.

Gde si do djavola ?

Gledam u prazno zamišljajući te,
sediš sama na klupi,
čekam da me pozoveš,
ali nećes, nema te.
Shvatim da ovde saam sam,
pogrešno veče, pogrešna misao...
pogrešna tema.

Još uvek te tražim u rečenicama,
ali to nisi ti.
Napisaću još jedan stih, "poslednji",
znam... tu te neću naći,
večeras se valjaš u nečijem krevetu,
nekom drugom stojiš na glavi,
znaš da te tu neću tražiti.

Popiću još malo i završiti sa tobom,
stajaćes sama  na belom listu,
do novog čitanja... ili starog sećanja.

Još uvek te vidim ponekad...
period života proveden kraj tebe.

Grozno vreme i pogrešne teme.

Portret

Bila je dovoljna jedna prepiska,
 nekoliko minuta popločenih zlatnim slovima,
da bismo prešli preko svih nesuglasica,
izbacivši sav žar za dokazivanjem,
kročili smo na novo tle !

Očarao me je jedan portret...

Stajao je usamljen na zidu,
pored mnogo nejasnih slika, samo je on bio dostojan oka posmatrača koji prepoznaje lepotu.

Disanje nije bilo isto...

Misteriozna devojka, bledog lica i neverovatno malih, ružičastih usana, bila je zvezda,
osenčena junakinja na slici.

Oblik usana, dužina kose i zelena boja očiju mešali su se u mojim mislima,
čineći savršenu devojku bledog lica živom.

Bila je dovoljna jedna prepiska, nekoliko minuta i sada već čitava staza satkana zlatnim slovima...

Bila su potrebna ta mala nadmudrivanja...

Očarao me je tvoj portret.