Sta je zapravo estetika?
Tumacenje lepog kroz reci, boje, melodiju ili tumacenje same reci, boje i melodije? Sta je to sto prikazuje lepotu jednog dela i cini ga delom vrednim opazaja, a sta je cilj svakog pesnika, slikara... proizvodjaca tih vrednosti?
Od samih pocetaka ljudske civilizacije postojala je skrivena tackica negde u podsvesti coveka.
Postojalo je nesto sto je dalo za pravo njemu kao primitivnom bicu da se petlja, osmisli i kreira mitologiju natprirodnog. Taj mali, primitivni covek bio je razlog za svadju medju bogovima, za njihove podele, ratove, zakone i kazne. Taj covek ih je stvorio !
Ko je taj covek?
Esteticar? Ne! Esteticar pije iz plitkih voda, on nije upoznao dusu izvora. Esteta, umetnik, filosof on je prizvodjac istine, lepote i stvari. Kroz misli koje pretvara u reci i iste reci topi u boje, tako stvarajuci sliku, melodiju misli, hvalospev prirodi kojoj antropomorfizacijom podaruje zivot. Uz pomoc tackice, koja se kao mrlja od mastila sirila po papirusu, covek je stvarao i opisivao vlastitu buducnost. Ta malena tackica, sada vec mrlja, kojoj toliko dugujemo jeste MASTA.
Neka MASTA odvoji mora i pomeri planine, kao dar univerzuma malom coveku kroz koju ce spoznati svoju bit igrajuci u svom estetskom zanosu njegov ples. Tada nastaje umetnost.
Sta je svrha umetnosti?
Svrha umetnosti jeste da pronadje svrhu. Umetnost je stvorio i vekovima je unapredjivao covek, te su i njihovi ciljevi isti. Pronaci svrhu sopstvenog zivota, zabeleziti zivot i dati mu besmrtnost... lepotu.
Kada bolje pogledam i zadubim se u misli koje stihijski prolaze zapitam se: Pa zar i filosof ne traga za svrhom i istinom? Dakle, umetnost i filosofija su plod jednog drveta, svestenice istog hrama i one se medjusobno ne iskljucuju.
Danas se filosofija nalazi izmedju cekica nauke (bludnog sina), i nakovnja umetnosti (majke). Nema dileme u tome gde je filosofiji mesto.
Filosof kao Erot tragajuci za znanjem umire, iznova vaskrsavajuci. Taj demon spoznajom univerzuma postaje najmladji bog.
Filosof nije samo covek, on je polubog. Masta i kreativnost su od njega stvorili bozanstvo, kom su govori drzani i hvalospevi pevani.
Stvaraoc je opisan u mitu o Sizifu, prici traganja za istinom, traganja za svrhom. Kroz lavirint stvaraoc gura svoj zivot (kamen), zivot mnjenja, mnenja koje nas uvek vraca na pocetak brda. Kamen je pretezak !
Gde je covekova bit ?
Covekova bit jeste u estetici, on je mali stvoritelj, a njegova fabrika je citav univerzum.
Zasto se izrazavati u stihovima?
Pisati stihovanu filosofiju, ne znaci pisati poeziju, ali pisati poeziju znaci pisati novu filosofiju. Misao pretvaramo u rec, rec u filosofiju, a filosofiju u zivot.
Zalim danasnje slikarstvo !
Slikarstvo je danas kao grana umetnosti zahvaceno trulezi dekadencije. Sa pojavom postmoderne, koja igra lose svoju ulogu na pozornici estetskog stvaralastva, poezija, muzika i slikarstvo se nalaze u dekadenciji. Pisemo da bismo pisali, bez odredjenog cilja, zalutali smo u haosu koji moramo istraziti.
Jedini put je meta put, jedina ideja jeste meta ideja, a jedini pravac koji moramo slediti jeste meta-moderna.
Uzrok dekadencije estetske misli mozemo naci u opijenosti jeftinim vinom umetnosti. To jeftino podrazavalacko vino zaustavlja razvoj naseg ukusa, njegova gorcina unistava nase receptore lepog i kao takvo je stetno.
Pesnik koji opisuje svoju tamnicu nije pesnik ! Pravi pesnik od svoje tamnice kreira prelepi vrt, razbija izbledele zidove, skida resetke sa prozora i gleda suncu u oci.
Kada pesnik oslika lepotu svojom pesmom, a slikar opise lepotu slikom, tada nastaje meta umetnost, zdrava umetnost jednog drustva.
Budimo ono sto jesmo, estetska bica, proizvodimo nasu filosofiju, nasu umetnost.
Postanimo besmrtni kroz lepotu misljenja, kroz sebe spoznajmo svet.
Filosofija je bila i ostace... Umetnost lepog misljenja !
Tumacenje lepog kroz reci, boje, melodiju ili tumacenje same reci, boje i melodije? Sta je to sto prikazuje lepotu jednog dela i cini ga delom vrednim opazaja, a sta je cilj svakog pesnika, slikara... proizvodjaca tih vrednosti?
Od samih pocetaka ljudske civilizacije postojala je skrivena tackica negde u podsvesti coveka.
Postojalo je nesto sto je dalo za pravo njemu kao primitivnom bicu da se petlja, osmisli i kreira mitologiju natprirodnog. Taj mali, primitivni covek bio je razlog za svadju medju bogovima, za njihove podele, ratove, zakone i kazne. Taj covek ih je stvorio !
Ko je taj covek?
Esteticar? Ne! Esteticar pije iz plitkih voda, on nije upoznao dusu izvora. Esteta, umetnik, filosof on je prizvodjac istine, lepote i stvari. Kroz misli koje pretvara u reci i iste reci topi u boje, tako stvarajuci sliku, melodiju misli, hvalospev prirodi kojoj antropomorfizacijom podaruje zivot. Uz pomoc tackice, koja se kao mrlja od mastila sirila po papirusu, covek je stvarao i opisivao vlastitu buducnost. Ta malena tackica, sada vec mrlja, kojoj toliko dugujemo jeste MASTA.
Neka MASTA odvoji mora i pomeri planine, kao dar univerzuma malom coveku kroz koju ce spoznati svoju bit igrajuci u svom estetskom zanosu njegov ples. Tada nastaje umetnost.
Sta je svrha umetnosti?
Svrha umetnosti jeste da pronadje svrhu. Umetnost je stvorio i vekovima je unapredjivao covek, te su i njihovi ciljevi isti. Pronaci svrhu sopstvenog zivota, zabeleziti zivot i dati mu besmrtnost... lepotu.
Kada bolje pogledam i zadubim se u misli koje stihijski prolaze zapitam se: Pa zar i filosof ne traga za svrhom i istinom? Dakle, umetnost i filosofija su plod jednog drveta, svestenice istog hrama i one se medjusobno ne iskljucuju.
Danas se filosofija nalazi izmedju cekica nauke (bludnog sina), i nakovnja umetnosti (majke). Nema dileme u tome gde je filosofiji mesto.
Filosof kao Erot tragajuci za znanjem umire, iznova vaskrsavajuci. Taj demon spoznajom univerzuma postaje najmladji bog.
Filosof nije samo covek, on je polubog. Masta i kreativnost su od njega stvorili bozanstvo, kom su govori drzani i hvalospevi pevani.
Stvaraoc je opisan u mitu o Sizifu, prici traganja za istinom, traganja za svrhom. Kroz lavirint stvaraoc gura svoj zivot (kamen), zivot mnjenja, mnenja koje nas uvek vraca na pocetak brda. Kamen je pretezak !
Gde je covekova bit ?
Covekova bit jeste u estetici, on je mali stvoritelj, a njegova fabrika je citav univerzum.
Zasto se izrazavati u stihovima?
Pisati stihovanu filosofiju, ne znaci pisati poeziju, ali pisati poeziju znaci pisati novu filosofiju. Misao pretvaramo u rec, rec u filosofiju, a filosofiju u zivot.
Zalim danasnje slikarstvo !
Slikarstvo je danas kao grana umetnosti zahvaceno trulezi dekadencije. Sa pojavom postmoderne, koja igra lose svoju ulogu na pozornici estetskog stvaralastva, poezija, muzika i slikarstvo se nalaze u dekadenciji. Pisemo da bismo pisali, bez odredjenog cilja, zalutali smo u haosu koji moramo istraziti.
Jedini put je meta put, jedina ideja jeste meta ideja, a jedini pravac koji moramo slediti jeste meta-moderna.
Uzrok dekadencije estetske misli mozemo naci u opijenosti jeftinim vinom umetnosti. To jeftino podrazavalacko vino zaustavlja razvoj naseg ukusa, njegova gorcina unistava nase receptore lepog i kao takvo je stetno.
Pesnik koji opisuje svoju tamnicu nije pesnik ! Pravi pesnik od svoje tamnice kreira prelepi vrt, razbija izbledele zidove, skida resetke sa prozora i gleda suncu u oci.
Kada pesnik oslika lepotu svojom pesmom, a slikar opise lepotu slikom, tada nastaje meta umetnost, zdrava umetnost jednog drustva.
Budimo ono sto jesmo, estetska bica, proizvodimo nasu filosofiju, nasu umetnost.
Postanimo besmrtni kroz lepotu misljenja, kroz sebe spoznajmo svet.
Filosofija je bila i ostace... Umetnost lepog misljenja !
