U okruženju koje je postalo čistina, gde je vazduh zagadjen,
ubiramo pokošeno cveće koje miriše na garež i urin.
To je miris svakodnevnice...
Beznadežno je spas tražiti povlačeći se u sebe,
i fantazirati o unutrašnjem svetu,
on je refleksija spoljašnjeg i obratno,
zato što se pod njegovim uticajem stvaraju i kroje osećanja.
Uzaludno je boriti se protiv sistema ljubavlju,
ona samo prividno i odredjeno stvara iluziju da smo na nekom drugom svetu,
da smo u bekstvu, i da nas kandže sutrašnjeg dana neće ščepati dok spavamo na gomili,
u gnezdu koje smo ispleli od zgužvane garderobe i razbacanih flaša piva prethodne noći.
Trežnjenjem nestaje čarolija,
a ostaje samo mamurluk i nesnosna glavobolja,
dok ljubav umire pod uticajem spoljnih faktora.
Jer sve je smrtno, ali i vaskrsavajuće,
kružno i ponovljivo,
od stare ljubavi do novog pijanstva,
od umiranja do vaskrsenja,
a sve izmedju patnje od tog otrova... smrtonosnijeg od alkohola.
"Kako se boriti protiv sistema, a da borba ne ostane besmislena ?" pitaš me
Napij se, retkost su pijane devojke koje svoja osećanja junački prolivaju po papiru,
a da pri tome ne misle samo na sebe i sopstveno dupe.
Čak i besmislene stvari dobijaju smisao ako njima lečiš sebe.
Mi smo ni krivi ni dužni, na pravdi boga postali bolesnici,
iskašljavamo malogradjanski jed koji nam je ostavljen u nasledstvo umesto računa u bankama,
ili smo ga pak pokupili u prolazu u od kužljivih ljudi na ulici koje brine globalno zagrevanje,
i sunovrat čovečanstva.
Jebe se njima za čovečanstvo,
oni ne misle ni na sopstveni porod,
takvi su svi oni... bolesnici.
A takvi smo i mi u suštini,
jer nema koga ovaj sistem nije zarazio,
on se raširio medju ljude, besposličare i lakše se prenosi,
kad fabrike više ništa ne proizvode,
kada su ugašene i kada su im dimnjaci i pogoni čisti.
Fabrički dimnjaci nikada nisu bili čistiji,
ali se crnilo koje su decenijama izbacali uvuklo u ljudske kosti.
Kako se boriti protiv sistema ?
Sistema koji regrutuje te simpatične morone,
izmanipulisane, a ipak opasne,
dok stare vojnike koji mu više ne koriste nagradjuje,
gurajući ih u veliku mašinu za mlevenje mesa,
u tu estradu stradanja, kako bi prehranio radnike,
i utovio nove mučenike za sledeći pokolj.
Kako se boriti protiv sistema,
i njegovih licemernih sudeonika koji dobrovoljno odlaze u nove koncetracione logore,
kako se boriti protiv sistema i njegovih dobrovoljnih žrtava tog mentalnog holokausta ?
A lažu, lažu i nas da je to za dobrobit svih.
Laž je sevdah za njihove duše.
Bežeći od sopstvenih slabosti uvlače se u uniforme i preziru golotinju,
pa se zbog toga i jebu u uniformama.
A kada dodje red na njih da im se ispostavi ceh, kada prestane ta igra pod maskama,
pojebaće ih lično Sotona, jer to je za njih privilegija i nagrada za odanost.
Kako se boriti protiv sistema ?
Pićem i bežanjem, ne vredi prizivati Boga,
on je previše daleko da bi nas mogao čuti,
zastrašen od sopstvene dece, pobegao je glavom bez obzira,
zgrožen i iznenadjen time što smo prevazišli sva njegova očekivanja.
Evo ja i dalje pijem mila, pijem i smejem se svemu oko sebe,
a ponekad i potrošim koju reč na neko novo poznanstvo, kao sada sa tobom,
prokletom devojkom koja čeka voz na pustoj železničkoj stanici u Lapovu,
i nada se da ga nikad neće dočekati zato što su stari i raspadanju skloni naši vozovi.
Voleo bih da se napijem sa tobom i da se onda zajedno borimo protiv sistema,
ali preduslov je da ima dosta alkohola jer ću, siguran sam, pokušati da te uhvatim za dupe,
a alkohol je dobar anestetik za emocije.
Njime ću lakše prebroditi korpu, šamar ili udarac u prepone.
A možda nas negde i odvede... Krevet, pod terasa ili neko javno mesto.
Tada bismo bukvalno sjebali sistem. Dok tvoj voz ne stigne u moje malo mesto, ja ću i dalje pisati, pišati po papiru i mrtav čekati slobodu zato što ne vredi prizivati Boga,
on je previše daleko da bi nas mogao čuti,
zastrašen od sopstvene dece, pobegao je glavom bez obzira,
zgrožen i iznenadjen time što smo prevazišli sva njegova očekivanja.
