Za Hijenu

I poslednja budala je umrla,
secajuci se tog hladnog novembra,
mokrih stepenica...
i tvog lica.

To je bio njegov dan, hladan i kisovit,
iako je voleo zimu i verovao da se najlepse carolije dogadjaju bas tada,
bio je u zabludi...
Uzalud je cekao...

Taj hladni dan, ipak nije bio njegov,
nije ni sledeci... ni onaj tamo.
Tada, kao i sada, sve je isto,
covek se ne menja brzo,
mnogo brze odumire.

I poslednja budala je umrla !
Secajuci se tog hladnog novembra,
i tvog glasa koji ga je gurao od tebe.

Ti si zaboravila svoje reci, od ranije upucene njemu,
tople reci stanodavca, koje su mu garantovale smestaj,
negde, unutar tvog mesa,
negde, izmedju tvojih pluca...
blizu srca.
Nisi htela da ga saslusas,
hodala si, daleko ispred njega sa svojom prijateljicom,
i samo su nevazne price isplovljavale iz tvojih usta.

A on je do poslednjeg dana ostao nem za druge.

Hijene ne podnose hladnocu, ne.
Ti si planinska lisica,
tvoju kosu boje lisicije dlake je najvise voleo...
Nikada te nakon toga nije video !

I poslednja budala je umrla !
A vece bese hladno, kao i tog novembra,
njegovo telo je nepomicno lezalo na asfaltu,
po kom si davno koracala...