Muza

Kroz igru dolazi do svog izvora,
lagan hod i cvetna haljina,
krase njeno lice boje sunca.
Cvece, radost, volja... zena.

Ulazi u moju mracnu sobu,
osvetljava je... boli me glava,
unosi mir u moj nemir,
i sareno gleda svet.

Zabadam glavu u njeno cvece,
dok ona pevusi uspavanku.
Mirisi su jaki, uspevam da se napijem.
Prica mi bajku...

Govori mi da pise o izgubljenom plemenu zena,
negde u Juznoj Americi,
te zene su vodile ratove,
dok su ih muskarci sluzili,
i kuvali im cajeve.

Izgubljene ratnice.
Hipi uciteljice.

U njenom cvecu, izgledala je bas tako.
Kao hipi uciteljica.
Ja sam je slusao i cekao vece.

Nisu me zanimale njene price,
i bajke u kojima velica zenske skotove.
A ona kada bi to primetila,
besno bi izasla.
Napustila bi moj nemir,
ostavljajuci za sobom svoj dnevni miris cveca.

Ja sam cekao noc,
samo moju noc.

Tada bi se vracala,
drugacija... lepsa.

I dok bi kroz igru dolazila do svog izvora,
lagan hod, crna haljina,
i ona vise ne bi bila hipi uciteljica,
vec samo moja nemirna vestica,
crne kose i koze boje meseca.

Bila bi moja muza.