Jadikovka

Vetar, kaputi i potamnele trobojke na zgradama državnih institucija. 

Svi spavaju, niko se ne budi... 
Tmurno je vreme i čudni su ljudi.

Na mom prozoru, vetrom nošene, udaraju kapi kiše.
Ne inspiriše me ništa više.

Noćima već razmišljam o danima koje prespavam kako bih svež dočekao novu noć,
i tako u krug...

šetam, zapisujem fragmente sećanja na snove, jer nemam sagovornika,

 nesanica je ljubomorna, stalno izmišlja novi izgovor, pa je i večeras zaboravila da je probudi.
"Ne treba ti ona, za nju je dan, znaj da bi te prodala za miran san. Jer, čudni su ljudi"- kaže mi.


I tako, sedim sasvim sam, i proklinjem sećanja na taj san,

na čudne ljude,

na hladne kiše,
i njenu kosu koja na mom jastuku još uvek miriše.

Ne inspiriše me ništa više.