Hladna pesma

Veceras, kada lazi prekrivamo tisinom,
kao beli osmeh noc, dok pada,
zasto bismo sanjali ?

Vizije, samoca, i sloboda su davno prevazisle luksuz,
i smanjile se do podsmeha skamenjenih lica.
Zasto bismo sanjali ?

Vernost ugledana u oku psa,
davno je izcezla iz tvog oka,
lica cudnih skulptura od mermera, borave u srcima,
i ti nosis jedno od njih.

Tisina ne trazi nista...

Sneg pokriva ulice, i noc,
trudim se da ne pogledam u tvoje lice... tisina.

Zasto bismo sanjali ?

Uzivajmo u predstavi !
Putovanjem, opisujmo jedni druge,
bez odece, mesa, kostiju, slova, papira, i boja.
Shvaticu da je sve lazno !
Shvaticu da si i ti lazna !
I, zasto bih sanjao ?
Sloboda vec odavno nije vazna,
vec ceznja za tobom u noci, i tisini.

Zasto bih sanjao ?
Zasto bih ti bilo sta rekao?
Ne zelim da prekinem poglede,
i susrete nasih nedostataka,
u praznim ocima.

Cutao sam... ovu sam pesmu sa cutanjem pisao,
kao odgovor na tvoje lazi !

Zasto bih te sanjao ?
Ti si otisla te hladne veceri,
ulicom prekrivenom snegom, sa osmehom.

Nadam se, da ti nije bilo hladno.